Ivana je veoma hrabro nakon dugih 5 godina razmišljanja, patnje, lepih dana i radosnih događaja, zaključila da je ipak vreme da pretoči u reči svoje iskustvo sa prevremenim porođajem, u nadi da će nekome pomoći. Mnoge žene prolaze kroz ovo iskustvo i nekada su izložene nerazumevanju okoline, misle da se samo njima događa i da ne postoji sutra. Prenosimo vam Ivaninu priču objavljenu na portalu organvlasti.com u celosti.

Prevremeni porođaj – gorko iskustvo o kojem se još uvek ćuti

21. je vek a prevremeni porođaj je i dalje jedna od tabu tema – kako u svetu, tako i kod nas. Štaviše, u pitanju je stanje o kojem ni sama medicina još uvek nema jasan stav, niti rešenje za njegovo sprečavanje, pa i iskorenjivanje.

Dugo sam razmišljala kako i na koji način da napišem i podelim ovaj tekst i iskustvo sa svima, punih 5 godina reči su se uobličavale i formirale u ovo što je sada pred vama. Razlog? Amerikanci imaju taj odličan termin „closure“ koji mi zvuči mnogo prirodnije i razumnije od našeg šturog i bezličnog „zaključenje„. Trebalo mi je da, posle svega, progovorim i podelim iskustvo, stavljajući time tačku na sve što mi se u glavi dešavalo; da, deleći priču sa svima možda pomognem nekoj od vas koja je u sličnoj ili istoj situaciji i da ponovo uspostavim kontrolu nad emocijama i shvatim da su i neverica, potiskivanje, osećaj krivice, tuge, očaja, besa, normalni i očekivani procesi i faze; da shvatim(o) da ovo što se desilo nije razlog za stid i sramotu, da nisam manje čovek zbog toga, da se sve preživi i prođe i da život ide dalje. Kao što i jeste. Posle svega, došao je i Mihajlo. ♥

26. avgust 2011. osvanuo je poput svakog drugog dana. Starijeg sam otpratila u školu, mlađi 1-godišnjak je bio kod kuće sa mnom, muž tog popodneva trebalo da se vrati sa puta. Nikola i ja smo čekali dadilju, visokorizična trudnoća mi nije dozvoljavala da dižem ništa teško, ni da se preterano naprežem, valjalo je dočekati taj kraj decembra i dolazak nove bebe. I ništa se specijalno nisam umarala niti preterivala, ručak se krčkao za šporetom, kolači pekli u rerni, kada se to desilo. U sekundi, čulo se pljus i na kuhinjskom podu se našla poveća lokva vode, za njom i oštar bol u stomaku. U šoku, prva stvar koju sam uradila bila je da posegnem za džogerom i krenem da brišem, živa istina. Dadilja je ušla da vidi šta bi, blago paničnim glasom sam joj rekla da mi je pukao vodenjak i da moram u bolnicu. Bože, kako sam je bila preplašila.. Dodala mi je telefon, okrenula sam hitnu i krenula da pričam šta se dešava..

    – Dobar dan, molim vas, hitno pošaljite vozilo, pukao mi je vodenjak, 23-24 sam nedelja, mislim da gubim bebu, imam 34 godine…

Usledio je drugi šok.

Hladnije od leda, dežurna doktorka koja nije htela da se predstavi („dođite u Hitnu i pitajte ko je dežurni„), saopštava mi – nakon pitanja gde mi je suprug i imam li nekog da me odveze do bolnice – da nisam hitan slučaj. U danima i mesecima nakon ovog tragično-tužnog događaja razmišljala sam i sanjala kako pronalazim tu osobu, tog doktora koji je položio zakletvu da će časno obavljati svoj posao i poziv, i kako joj ne znam šta radim.. I nikad nisam. Ni prijavila, ni pozvala na odgovornost, ništa. Čemu..?

Umesto hitne, a kako nisam imala snage sama da se odvezem, strčala sam, umotana u peškir, do obližnje taksi stanice i tako pošla u Gradsku bolnicu. Pred sam ulaz, više nisam izdržala i srušila sam se na ulici. Srećom, pored je bilo parkirano vozilo bolnice i jedan od medicinskih tehničara je prišao, uzeo me i uneo unutra.

Treći šok.

Detaljan pregled, ultrazvuk i tužno ali krajnje humano otvoreno priznanje doktora da pomoći nema, porođaj je krenuo i da sve što možemo je da se nadamo, ali..

Drhtim i tresem se, borim se za vazduh, svaka pora, svaki organ u meni vrišti, ali suza nema. Klimam glavom da sve razumem, čekam da dođu i povedu me na odeljenje, objašnjavam da suprug tek dolazi sa puta (u avionu je, ne dolaze mu pozivi i poruke), da mi je kod kuće beba sa dadiljom.. Pozivam roditelje, sreća pa žive u blizini; objašnjavam im šta se dešava i smirujem jer odmah kreće kuknjava; nabrajam šta mi sve treba jer nisam ništa ponela sa sobom.

Smeštaju me na dobro poznati III sprat Patologije za održavanje trudnoće, u sobu sa 3 prvorotke koje su tu na održavanju; ja u prvom krevetu do vrata. I, nikad neću zaboraviti izraz lica svog oca, stigao u roku od 15 minuta, zastaje na vratima, kreće da plače i sruči mi se takav na krevet. Šta ću, smirujem ga, govorim da mi treba jak, Luku da primi posle škole, da mu ne da da ide kući, da pazi na mamu i da se sredi..

„Šta je tu je, šta sad da radim, jebi ga, dešava se..“

Jedva ga oteram da ode, jer ne mogu još i njega takvog da gledam, a ne mogu ni da plačem, stiže on. Pravo sa aerodroma, umoran, sa 100 briga u glavi. Ne plačem, ne smem, samoj sebi uvrtela u glavu da treba da sam jaka za sve. Gledamo se, jasno sve kao dan, šta ima da se priča, stežemo ruke, mazimo, ljubimo, možda će, a možda neće.. ma, videćemo. Prenosim mu šta je doktor rekao, vidi da sam na infuziji, stomak kao da se izduvao.. Nabrajam mu šta sve ima za ručak, gde su kolači, gde Nikoline stvari i teram i njega, već osećam da više ne mogu da izdržim. Dugo posle toga nisam pravila ni taj isti ručak, a ni te kolače. A oni su završili u kanti.

Usledila je paklena noć i iskustvo koje bih volela da niko nikada ne doživi. Sva ta fizička bol koju sam osećala nije mogla i ne može da se uporedi sa duševnim bolom usled saznanja da u sebi imam bebu koja se muči da ostane unutra i preživi, dok moje telo radi sve ono prirodno što treba da je izbaci iz sebe. Jer, porođaj je krenuo. Prevremen, ali krenuo, plodova voda iscurela, sledeća na redu je beba. Nikad duža i nikad gora noć. Sna ni za lek. Kako sati odmiču, tako njeni pokreti postaju sve slabiji; dok ja ne znam gde sam. Ni da zakukam, ni da zaplačem kako treba, žao mi tih devojčica što su sa mnom u sobi; ne ide da ih preplašim, pa sve ćutim i gutam suze.

Stiže jutro, stiže i sestra da proveri kako sam. Stavljaju indukciju – ili su to još prethodni dan – ne sećam se više; konstatuje da će porođaj uskoro. I bi tako. E tu se nisam uzdržavala. Ničeg i nije mi žao.

Sve mogu da prihvatim, stvarno sve, ali da u jednoj tako odvratnoj i razarajućoj i tužnoj situaciji ne postoji pravilo, zakon, ljudskost na kraju krajeva, to ne mogu da prihvatim i razumem. Prevremeni porođaj odigrao se u toj istoj sobi sa tim mladim prvorotkama koje sam bukvalno izbacila iz sobe, zamolivši ih da odu na terasu ili u hodnik, kako me ne bi gledale i traumirale se. Bol koji je usledio bio je kao nijedan drugi koji sam osetila, pre ili kasnije. Vrištala sam na sav glas, dozivala sestru jer sam u trenutku kad je sve počelo bila bez medicinske pomoći. Stiže sestra posle ne znam kog poziva, krene da me smiruje, molim je da me odvede makar u ambulantu, bilo gde, samo da se to ne dešava u spavaćoj sobi, molim za pomoć. Ne, ništa. Mora tako i mora tu.

„Pa, kako bre tako??“ sećam se da sam je pitala, iznova i iznova.

Nikad pre i nikad posle nisam toliko vrištala i urlala, mislim da sam na taj način iz sebe izbacila sav taj očaj koji se u meni od prethodnog dana samo taložio. I, kad je beba izašla provrištala sam „Sklonite to od mene, ne želim da gledam, samo sklonite, sklonite, sklonite…„

„Nije ti to To, to ti je dete, kako to pričaš!!“ vrisnula je sestra na mene.

Dugo, veoma dugo posle toga sam razmišljala o rečima koje sam izrekla, o njenoj reakciji, o svemu. Da li sam ipak trebala da ga vidim – da, još jedan dečak, da li bi to promenilo stvari, da li sam zla zbog toga što sam izrekla ili što ga nikad nisam videla, dotakla, zagrlila, poljubila.. I nikada nikome do sada nisam rekla, dugo, veoma dugo sam se zbog toga jela i razmišljala da bi možda preživeo da sam drugačije reagovala. Istina je da ne bi. Bio je suviše mali i suviše slab, ništa ne bi promenilo ishod; živeo je neka dva sata i preminuo.

Sestre i doktori su me tešili rečima da ko zna zašto je to dobro, da budem srećna jer kod kuće imam drugo dvoje dece (nikakva uteha, u trenutku, svako dete se jednako voli i jednako je važno), da će biti sve u redu.. Doneli su mi neku hrpu papira na potpis i rekli da će ga odneti na patologiju. Tog 27. avgusta isplakala sam more i okean suza, izvrištala za sve pare što se kaže i to je bilo to. Znala sam da me kod kuće čekaju moji dečaci, da zbog sve trojice moram biti jaka, kao što sam znala i da sam samo bacila pogled na tu bebu, raspala bih se u milion komada i nema toga što bi me pokupilo da se vratim u normalu. Bukvalno. I to me je spasilo, činjenica da moram zbog njih da budem jaka, da njima trebam (bez da je to iko od mene tražio, to su sve moja unutrašnja razmišljanja). I Organ Vlasti. Naredna tri meseca koliko sam imala pravo na bolovanje, provela sam čitajući, istražujući, pišući tekstove, šta bilo; zatrpavala sam se obavezama, decom, kućom, bilo čime samo da ne razmišljam preterano o svom i našem ružnom iskustvu. Jer, sve nas je u porodici to promenilo. Na mnogo načina, iako o tome nismo nikada pričali.

25. decembra bili smo na putu u inostranstvu, samo on i ja. Poveo me je u šetnju i odveo do jedne pravoslavne crkve, kupio dve sveće i rekao „Ovo je za njega“. Prosula sam se tu i tada. Mislila sam da je sigurno zaboravio, bio je to termin porođaja koji nikada nismo dočekali.

Mislim da su ovakve priče potrebne – ne, mislim da su neophodne. Da shvatimo da nismo sami u ovome, mi žene i naši muškarci, naša deca, naše familije. Prevremeni porođaj, gubitak deteta na tako tragičan način se dešava, mnogo češće nego što to iko od nas misli. Nikada nisam saznala zašto se to meni desilo, sve što su mi rekli da sam te nedelje bila peta ili šesta kojoj se to desilo i da smo, najverovatnije, zimus zakačile neki virus, koji se potom odrazio na takav način.

Da li sam morala sve da ispričam tako detaljno? Da. Da shvatite da je u redu sve što osećate, sve kroz šta prolazite, sve što uradite ili kažete. Nema pogrešnog ili pravog načina i sve što se posle toga desi je sasvim prirodno i očekivano i u redu. Svako se sa gubitkom nosi na svoj način, svakoga muče iste muke, ista osećanja, isti osećaj krivice.

Da li danas, nakon punih 5 godina, mislim da je trebalo da postupim ikako drugačije? Ne. Trebalo mi je duže vremena da prestanem da krivim sebe i da se kajem što mog malog dečaka nisam pogledala ili dotakla, privila uz sebe; jer, da jesam, znam da bi me to dotuklo, da bih se slomila i da se od toga nikada ne bih oporavila.

Znam.

Ovo iskustvo nije ništa čega se treba stideti, kajati, ili o njemu ćutati. Zaista verujem da razgovor o tome i deljenje iskustva, ma kako ono bolno bilo, pomaže u oporavku, u pronalaženju neke trunke smisla u toj celoj besmislenoj situaciji. Da shvatimo da nismo uradile ništa pogrešno, ništa loše i da se to dešava i drugima. I da shvatimo kako, vremenom, ipak bude bolje. Makar malo. Postoji nada i postoji bolje sutra.

Autor: Ivana Ćirković