fbpx
Predškolski uzrastŠkola

Prvi septembar: Saveti dečijeg psihoterapeuta za polazak u vrtić, školu i na fakultet

Kada kažemo: “1. septembar”, prvo pomislimo na polazak u školu. Međutim, prvi septembar je velika prekretnica za mnoge roditelje i njihovu decu bilo da se radi o polasku u vrtić, školu ili na fakultet. Nova životna faza uvek predstavlja izazov za porodicu. Maja Antonić, dečiji psihoterapeut, pokušaće da nam pomogne, savetima kako da prođemo što lagodnije kroz svaku od ovih faza života.

1. septembar i saveti dečijeg psihoterapeuta

Roditelji su neretko u situaciji da dete moraju da upišu u jasle i pre nego što napuni godinu dana. Majo, recite nam, koliki je to problem za dete I da li je uopšte? Ili je veći za roditelje? Kako  zapravo pripremiti dete za jasle? Da li postoji neki način?

Kako je ovo složeno pitanje, zahteva i složen odgovor. Na žalost, živimo u surovom svetu koji od roditelja zahteva multifunkcionalnost uz visoko postavljene ciljeve na različitim poljima. Tako se, između ostalog, ne dovodi u pitanje da li su majke spremne za povratak na posao i separaciju od deteta.

Svaka nova faza deteta (naročito na tako ranom uzrastu) zahteva i spremnost roditelja, koliko i spremnost samog deteta. Bilo da je u pitanju prebacivanje deteta u krevetac iz roditeljskog kreveta, prestanak dojenja, skidanje pelena ili separicija ukoliko sam roditelj nije spreman on će sigurno svoju anksioznost povodom toga preneti i na dete, što će svakako otežati proces.

Najslikovitiji primer roditeljskog uticaja na detetovu reakciju je kada dete padne. Ono će uvek prvo pogledati u roditelja i u zavisnosti od roditeljske reakcije ono će se ili podići i nastaviti dalje (ukoliko se roditelj nasmeši i klimne glavom u znak odobravanja da je sve u redu) ili će početi da plače (ukoliko roditelj odreaguje panično sa zabrinutim izrazom lica).

Ako pričamo o idealnom periodu za odvajanje to bi bilo tek posle 18. meseca života jer bi tada dete trebalo da razvije tzv. permanentnost objekta koja podrazumeva da objekat/osoba postoji i kada je izvan vidokruga deteta. U praktičnom smislu “mama nije nestala kada je ne vidim”.  Kako to u praksi često nije izvodljivo potrebno je da prvo sami roditelji prihvate da će dete morati ranije da se odvoji, što svakako ne znači da će dete razviti nekakvu trauma (što je česta briga roditelja sa kojima radim).

maja antonic
Maja Antonić, privatna arhiva

I šta sad uraditi kada sve to znamo a da olakšamo detetu i sebi?

  • Za početak, važno je da prihvatite životne okolnosti takve kakve su i da umesto fokusa na problem i ono na šta ne možete da delujete procenite koje su vam snage i stvari na koje možete da imate uticaja.
  • Dopustite i drugim ljudima da budu blizu deteta (bakama, tetkama, dekama, drugaricama, kumovima… Svima koji su za to voljni, a smatrate ih dobronamernim). Kada dete ima u iskustvu interakciju sa drugim ljudima (da to nisu roditelji), prihvatanje nepoznatih osoba ide znatno lakše.
  • Igrajte se sa detetom PIKA-BU igre! Koliko god naizgled igra delovala banalno, ona je vežba za usvajanje permanentnosti.
  • Kada izlazite iz kuće, ne iskradajte se, već se pozdravite sa detetom i recite mu da ćete se brzo vratiti. Iako vas dete u tom trenutku možda neće razumeti, iako će plakati i pokazivati negodovanje, stvaraće iskustva da roditelj odlazi, ali se i vraća.
Maja antonic prica o vili
Prvi septembar i saveti za životne prekretnice, foto: Maja Antonić, privatna arhiva

Prvi septembar i polazak u vrtić sa 3 godine

Kada deca polaze u predškolsku ustanovu prvi put sa oko 3 godine, u vrtić, koliko je to izazovan period? Da li je uobičajeno da tada bolje ili lošije privataju vrtić u odnosu na decu mlađeg uzrasta?

Svaki period razvoja je izazovan na svoj način, a u kojoj meri zavisi od individualnih karakteristika deteta i okruženja u kom ono odrasta. Lično mislim da polazak deteta u vrtić u trećoj godini života predstavlja najbolji period za to. Iako je i dalje u razvojnom smislu dete zaglavljeno u egocentričnoj poziciji “JA, pa svi ostali” moguće je uključiti dete u grupne i usmerene aktivnosti i ono može da ima benefita od istih. 

Oko treće godine dete ima smisleniju igru koju je moguće ostvariti sa drugom decom i socijalizacija se ostvaruje u pravom smislu te reči. Velika je prednost sada već očekivana veća samostalnost, kada je pretpostavka da je dete prošlo toaletni trening, samostalno se hrani i verbalizuje svoje potrebe. U prilog kasnijeg kretanja u vrtić idu i saveti pedijatara koji govore o podložnosti infekcijama i virusima dece mlađe dobi, što ponovo dovodi do čestih odsustvovanja iz kolektiva a roditelje vraća u poziciju da se snalaze oko čuvanja.

maja psihoterapeut
Maja Antonić, dečiji psihoterapeut

Prvi septembar i predškolci prvi put u kolektivu

Prvi susret sa kolektivom prilikom polaska u predškolsko, odnosno školu je danas ređi nego što je to bio slučaj kod ranijih generacija. Da li deca kolektiv sa 6 godina prihvataju lakše nego u ranijem uzrastu? Da li i kod njih postoji adaptacija kao što je to slučaj sa mlađom decom ili su dovoljno veliki da lako prolaze kroz tu promenu?

U današnje vreme zaista je retkost da se dete sa šest godina prvi put susretne sa kolektivom, a kada se i desi kako će dete reagovati ponovo je individuano i zavisi od mnoštva okolnosti u kojima je dete raslo do tada. Od velikog je uticaja obrazac privrženosti deteta sa dominantnom figurom koja o detetu brine (najčešće majkom), ličnih kapaciteta deteta, razvijenosti igre, veština komunikacije i socijalizacije. Deca u toj dobi imaju viši nivo svesnosti i lakše im je predočiti novine i šta se od njih očekuje. Ono što potencijalno može narušiti adaptaciju deteta je ulazak u okruženje u kom su već formirane grupice dece koja se poznaju duže.

Kako je pohađanje predškolskog programa obavezno, ne možemo pričati o prvom ulasku u kolektiv sa početkom škole, no važno je napomenuti šta može uticati na dete da lakše ili teže prihvati istu. U tom smislu od velike je važnosti na koji način roditelji i bliže okruženje deteta priča o školi (da li je predstavlja kao mesto za učenje, druženje kroz pozitivne primere ili se pak školom preti – “Videćeš ti kada kreneš u školu”).

Deci nikako ne treba stvarati pritisak i pred njih postavljati prevelika očekivanja, naročito kada oni još uvek nemaju nikakvo iskustvo o tome. Kada dete o nečemu nema dovoljno informacija i nedostatak iskustva ono obrađuje dobijene informacije na nivou mašte, a upravo ona može stvoriti detetu veliki osećaj nelagode i otpora.

Kada dete krene u prvi razred potrebno je dati mu vremena da se adaptira. Nekada i čitavo prvo polugodište da prođe kako bi se detetu sve posložilo i prihvatilo sve što se od njega očekuje.

Prvi septembar: Polazak u srednju školu

Iako o tinejdžerima ne razmišljamo previše kada je adaptacija u pitanju, da li ipak treba obratiti pažnju na tranziciju iz osnovne u srednju školu?

Svakako DA! Na osnovu iskustva iz prakse, deca najčešće dolaze na terapiju baš u fazama tranzicija. Tu bih dodala i vrlo osetljivu fazu prelaska iz četvrtog u peti razred, kada deca prelaze iz ušuškanosti koje je stvorila učiteljica u fazu rada sa različitim nastavnicima.

Ako se vratimo na prelaz iz osnovne u srednju školu, ponovo pričamo o prolasku kroz adapraciju koja se ovaj put odvija na mnogo nivoa. Deca menjaju školu, što najčešće podrazumeva i deo grada ili čak i drugi grad, školski ambijent, nova profesorska i vršnjačka lica i dobijaju neminovno veće zahteve u kontekstu učenja i zalaganja.

Polasku u srednju školu, za decu ovog uzrasta, predhodio je jedan vrlo težak period kada je bilo neophodno da unesu značajno veći napor kako bi upisali željene škole. Nakon pauze, čeka ih ponovo puno izazova kada pored navikavanja na sve navedeno trebaju da ostave utisak na nastavnike, ali i na vršnjake koji uzimaju primat u njihovim životima. Sve ovo za tinejdžera može biti previse, te je poželjno da roditelji budu spremni da budu uz njega i pruže podršku iako dete može ostavljati potpuno suprotan utisak.

Preseljenje iz roditeljskog doma

Poslednja faza koju bi volela da spomenemo jeste ona koja roditelje čeka za nekih mesec dana, a odnosi se na studente. Ko se teže snalazi kada dolazi do odlaska iz roditeljskog doma zarad studiranja u drugom gradu ili državi – roditelji ili deca? Kolika je to promena? Kako se treba prilagoditi na novonastalu situaciju?

Ovu životnu fazu u terapiji nazivamo i “napuštanje porodičnog gnezda”, a ona obično bude teža roditeljima nego detetu. Veoma je važno adolescentu dati vetar u leđa i omogućiti mu da se osamostali.

U svakoj fazi odrastanja važno je detetu omogućiti samostalnost u meri u kojoj to razvojna faza dozvoljava. Kada se prema mladoj osobi ophodimo kao biću kog bezuslovno volimo, vidimo, čujemo i odgovaramo na njegove potrebe, kada pružamo jasne granice, postavljamo očekivanja i omogućavamo da bude samostalna, za tu mladu osobu ne postoji bojazan da će se snaći u svetu (Smeh.)

Maja Antonić, dečiji psihoterapeut - prvi septembar
Prvi septembar i saveti spihoterapeuta, fotografija: Maja Antonić, privatna arhiva

Ukoliko se susrećete sa izazovima vezanim za promene sa kojima se suočavate, savetujemo vam da se obratite stručnim licima. Centar za dečiju psihoterapiju „Priča o vili“ je jedno od mesta na kojima rade sa decom svih uzrasta, između ostalog i kada postoji problem sa tranzicijom u novu životnu fazu.

Objavljen: 1. septembra 2023. godine, ažuriran: 3. januara 2024. godine

Tamara Petkovic

Tamara Petković je osnivačica i glavna urednica portala Demetra, preduzetnica i mama troje dece sa previše interesovanja i premalo vremena za sve što želi.

Related Articles

Back to top button